ОЗБИЉНА КОМЕДИЈА        

(одломак)

  

1993 год. Београд. Кафана '' Гвадалахара ''. У кафани гужва, галама, све је весело. Дим на све стране. Гости полупијани. Десет часова је. Музичар у сомбреру са гитаром иде од стола до стола и пева :

'' Из шпорета мирише пита

   што је спрема мама Хуанита

   а меси и тортиљу

   за свога Панча Виљу,

   ај, ај, ај, ја!!!

   Где је моја Чикита

   пита се Хуанита,

   јер она је тако вредна

   зна цела Хацијенда,

   ај, ај, ај, ја !!! ''

Влајко улази у кафану. Седа за сто и зове конобара :

- Шекспир, дођи овамо !

Шекспир: Добар дан, господине Влајко.

                   Задовољство је моје, вас видети данас.

Влајко:  Слушај. Да ли је долазио неко од ових мојих од јутрос?

Шекспир: До сада још никог ја видео нисам.

Влајко:  Добро, доћи ће. Него шта имаш за пиће ?

Шекспир:  Дозволите мени, да вама предложим

                      за почетак текила пријала би вама.

Влајко:  Добро може. Само пожури. Баш сам нешто ожеднео.

(Улази Чешко и иде ка Влајку.)

Чешко: Шта је тебра, сам си ? Где су остали ?

Влајко: Немам појма, тек сам стигао.

Чешко: Ау тебра што је гужва у превозу! Једва сам стигао. Притисла    руља са свих страна. Ја код средњих врата заробљен, ни тамо ни овамо. Опкољен сам био као Тито на Дрвару. Притисле ме неке жене, да извинеш, и спреда и отпозади. Нема повлачења, нема предаје. А једна бакица почела на леђа да ми се пење. Мени непријатно, знаш како је. Ипак, ја поштујем године и све то, а и бакица се извињава као нема се где. А знаш какав је наш народ. Ајде још мало, још мало, скупите се за још једно место. Решила руља да ми изгужва ову нову кошуљу.

Влајко: Па што ниси изашао? И онако си имао само једну станицу?

Чешко: Али какву станицу тебра? То је било право уживање. Испред мене једна мала црнка, има ту око тридесетак година. И још неко тврди да код нас има глади. А ова румена, па масна, сва округла. Што би рекли, сва пуца од здравља. И мртвог би пробудила.

Влајко: Ниси ваљда ?

Чешко: Па нисам ја хтео. То ти је тебра Њутн одавно дефинисао. Акција и реакција. Ја нећу, отимам се, борим се али руља ко руља. Те гурај напред, те гурај назад. Па кривина лево, па кривина десно. Те кочи на семафору, те кочи на пешачком, и све тако. Шта сам ја ту могао. Ја сам се жени извинио. Кажем : ''Госпођо, и сами видите каква је гужва, и мене гурају. Ако можете ви се померите.'' Али она ни да се помери, него и она мене гура и смешка се. У ствари све је то ланчана реакција. Руља гурне мене, ја њу. Она мене, ја руљу. Таласање, разумеш? И тако целу станицу.

Влајко: Тебе ће тако једном неко да пребије.

Чешко: Па зар сам ја крив, тебра? Хајде паметан си човек, кажи сам.

Влајко: Ти би у Лондону умро од досаде. Тамо у аутобус примају онолико путника колико може да седне.

Чешко: Стварно? Е, зато ја не волим ту западну цивилизацију. Зато што су тако хладни и не умеју да се друже. Него дај да се нешто попије. Сад ћу да зовнем Ромеа.

Влајко: Није Ромео него Шекспир.

Чешко: Јебем ли га, знам да беше неки писац. Конобар дођи овамо !

Шекспир: Поздрављам господу, што су звала мене,

                  и молим да кажу, шта су хтела пити.

Влајко: Донеси нам још две текиле.

Шекспир: Две текиле одмах, донећу ја вама.

Чешко: Је ли, је л` овај стално овако? Шта му се десило кад тако прича? Нешто из детињства?

Влајко: Појма немам, а и не интересује ме.

 

Певач: '' Хорхе, Хомбре и Хозе

                због ње су продали козе,

                сад спас траже у текили

                и једу љути чили, ај, ај, ај, ја !!!

                Ал Чикита никоме не да

                она само Доминџоса гледа,

                скривени у сенци агаве

                изгледа.....!? да децу праве ај, ај, ај, ја !!!!!

Чешко: Еј, чујеш ли овога? Па овде човек не може пиће да попије. Док се кафана звала '' Југославија '' бар се знало шта се певало, а од кад је прекрстише у ону пустињу Гвадалахару, не може да се живи. Чујеш ли ти само те речи? Па моја би баба боље речи написала. И нико се не буни. Какви смо, једног дана ћемо и мексичке серије да гледамо. Ево пази шта ти је Чешко рекао! А те ће серије бити три пута горе од овога што овај овде пева!

Влајко: Немој да си тако пророчки настројен. Ја ипак верујем у овај народ.

Чешко: Веруј, ти само веруј. Али пази шта сам ти ја рекао. Јој Несторе где си да чујеш овог!?

Влајко: Који ти је тај ?

Чешко: Па Нестор Габрић, зар ниси чуо за њега? Господин човек. Прави уметник, а не као овај. Еј, каљави. Ти, ти са тамбуром, дођи овамо.

Шекспир: Изволите пиће које сте тражили,

                  две текиле ја сам, донео сад вама.

Влајко: Добро је, него колико то кошта? Имаш ли шта ситно (пита Чешка)? Ја имам само педесет милијарди.

Шекспир: - Задовољство је моје, рећи ћу вам сада,

                    ваше пиће кошта, дванаест бодова.

Влајко: Какви бодови човече? До јуче сте примали паре. И колико је уопште тај бод ?

Шекспир: ( Вади дигитрон. )

                      То износи тачно шест милијарди,

                      један бод је данас, пола милијарде.

Влајко: Ево ти десет и задржи кусур.

Шекспир: Благодарим вама, добри господине,

                   зовите ме опет, желите ли пити.

Чешко: Значи дванаест бодова у гостима а нула код куће.Шта све неће да измисле. Еј, каљави, јесам ли ти рекао да дођеш!?

Кико: Изволите сењор, звали сте ме. Желите ли нешто да вам отпевам на уво?

Чешко: Је ли бре, каљави, могу ли ја на миру да попијем пиће? Докле ћеш да ми плачеш на уво?

Кико: Дозволите да се представим сењор. Фернандо Јеро Гарсија Маркес Лас Вегас Кико. Можете ме звати Кико. Ја сам оригинал маријачи, и мене овде плаћају да бих певао.

Чешко: Па умеш ли нешто нормално да отпеваш? Знаш ли оно : '' Ко то каже, ко то лаже '' ?

Кико: Но сењор !

Чешко: А оно ''четреспете Тито ударио, тамо неке Србин победио'' ?

Кико: Но сењор, ја сам уметник. Такве песме не знам. Имам на репертоару музику из филмова: ''Последњи дан живота'', ''Продавачица љубичица'', ''Вива Запата''.

Чешко: Ма каква запета, сад ћу да ти ставим тачку на музичку каријеру. ( Устаје од стола али нагло застаје.) Чекај, чекај мало. Па ја тебе знам. Ти си Гаринчо из Маринкове баре, само што си на главу набио ту шубару.....

Кико: Сомбреро.

Чешко: Тај сомбреро и ту поњаву преко леђа, а и бркове си нацртао. Ти си јесенас свирао на свадби код Раше Пицајзле. Па мене си нашао да радиш?

Кико: Шта ћеш бате, криза. Мора од нечега да се живи. Ситна дечица шест комада, жена трудна. Сви траже да једу а ја сам. Знаш како је тешко, љубим те у душу, да се преживи. Мора се. Стисло са свих страна.

Чешко: Ајде, ајде, немој још и ти. Ти изгледа не удараш кући у тамбуру него у неки други инструмент, кад си их толико направио. Ево ти десет милијарди да мало одмориш. Седи негде у ћоше и да те не чујем једно пола сата. Хоћу душу да одморим.

Кико: Си сењор. Грацијас. Бог да те поживи.

Гроф: Хурааа! Здравствуј Срби, здравствуј господин Влајко, господин Чешко. Ја данас тако харашо, данас тако красјивиј дан. Ја данас добио двестји мјилјиарт у банци. Ја ништа не радим а мој процент 87 %. Србија добра земља. Таварјишћ афјициант. Давај вотку за старога грофа и текилу за ову господу!

Влајко: Здравствуј грофе Малиников. Како ваше јуначко здравље? Имате 85 година а изгледате као да имате 82.

Чешко: Ако може на српском да вас лакше пратим.

Гроф: Како да не, ја то због узбуђења. Кажете здравље. Ах, такви смо ти ми Руси. Витални, дуговечни. Ја се сваке године купам у залеђеној Сави. То крепи и јача дух. У мојој породици сви дуго живе.

Чешко: Видим господине грофе да сте данас расположени.

Гроф: И те како, и те како. У мојој банци ја добио месечну камату 200 милијарди. Ако имате новине молим вас погледајте курсну листу. Погледајте колико је то у маркама.

Чешко: Само тренутак. Аха, ево. То вам је 10 марака.

Гроф: Па то је фантастично. Па то нигде нема. То су моје три месечне пензије. Ја много волим Србију. Ја волим ваш народ. Ја увек кажем нас и Срба триста милиона.

Шекспир: Изволите пиће господине грофе

                  на услузи вечној ја стојим вам сада.

Гроф: То је тако мило и красно. Спасиба, спасиба. Живели !

Влајко: Живели! Него Чешко, како твој посао са бензином?

Чешко: Није нешто. За целу ноћ сам продао само 150 литара. Али док је овај ембарго може да се живи. Како ти са цигарама?

Влајко: Сад сам добио овај македонски програм: ''ХБ'', ''ЛОРД'' и ''Партнер''. Велика конкуренција, не можеш све одмах да распродаш.

Гроф: Ах, бизнис, бизнис. Што се мучите? Ставите паре у банку и живите од камате. У мојој банци камата 87 %. То нигде нема. Ах како ја волим вашу земљу.

Чешко: Па и Русија је лепа.

Гроф: Русија је најлепша. Тамо је све велико. Руска земља је велика, тајге, реке, шуме, људи. Тамо све тако велико. Руска је душа велика. Сетите се само господо Гогоља, Пушкина, Толстоја. Али ви Срби, ви сте нешто посебно. Ви сте прави експерти за банкарство.

( Пијани милијардер улази у кафану.)

Моцарт: Пиће за све. Ко шта пије нека слободно наручи, ја плаћам, хик!

Чешко: Ево га опет овај. Већ недељу дана се не трезни, решио је све паре да потроши.

Влајко: Ма пусти њега, него је ли знате шта ми се јутрос десило док сам долазио овамо?

Гроф: Ја напето слушам.

Влајко: Овај свет је начисто полудео. Идем ја јутрос улицом, кад на неких десетак метара од мене чујем пуцње. Погледам, паде човек, а неки црни ''Ауди'' даде гас и нестаде. Притрчим да помогнем човеку, да видим шта му је. Сагнем се, видим да је још жив и да хоће нешто да ми каже. Прислоним уво, а он ми шапну: ''Буразеру, скењаше ме!''. '' Ко?'' питам га ја, а он само изусти: ''Освети ме.'' и издахну. Ја у шоку. Не знам шта да радим. Почнем да сабирам два и два и схватим да сам сведок убиства и да ће ме полиција испитивати, и дам се у такав бег да сам се сам себи чудио одакле ми толика кондиција.

Чешко: Паметно. Шта мислиш да су те водили у станицу, па још ако си им сумњив почну да те бију да признаш. Па признаш и оно што си урадио и оно што ниси. Још кад би ти у гаражи нашли цигарете, рекли би то је обрачун кланова. Данас је боље гледати своја посла.

Гроф: То је тако страшно, тако грозно.

Влајко: Кажем вам да су сви полудели. И кога ја да осветим? Где баш мене да нађе?

Моцарт: Још једну туру, хик, ко шта пије!

Чешко: Овај је баш упоран.

Гроф: Ко је тај господин?

Чешко: Ма неки што не зна шта ће са парама. Прича се свашта за њега, ко ће знати шта је истина.

Гроф: А шта се прича? Мени он тако интересантан.

Чешко: Народ ко народ. Залудан па свашта прича. Кажу да се венчао са неком бабом која је била на самрти,  да би наследио од ње стан. Сада кад је продао стан не зна шта ће са парама, и тако по цели дан пије и плаћа свима редом. Ко зна, можда га савест гризе што је то учинио, па му живот изгледа лепши кад се напије. Пазите иде овамо.

Моцарт: Господо, дозволите, хик,..... смем ли овде сести, нема слободних места,..... хик, мислим ако је слободно, ја бих попио само једно, само једно мало пићенце, хик,..... не бих вам сметао, а можда бих се и прикључио дискусији, уосталом, хик.....  ову рунду ја частим.....

Влајко: Ми баш нешто важно причамо.....

Гроф: Изволите седите добри човече. Ви тако интересантни. Мени вотку. Спасиба.

Моцарт: Ја, ја волим све људе. Ја сам тако, тако..... хик, како да кажем. Ја сам тако диван човек. Ја никога не бих увредио. То што се прича..... хик, ја све знам, то апсулутно не стоји. То је била права, искрена љубав. Да ли ме разумете? Права искрена љубав.

Влајко: А шта то?

Моцарт: То што се прича..... хик, то што се прича. Залудан народ. Ја сам њу стварно волео. Живот је према нама био суров. Касно смо се упознали..... хик.

Гроф: Тја, никад није касно. У Русији један мој рођак је живео 140 година. То је цела истина. Не знам да ли да вам причам?

Влајко: Па причајте кад сте већ почели.

Гроф: Да испричам , него како. Кад су журналисти чули да постоји тако стар човек који живи на селу, оду код тог мог рођака, звао се Серјожа, и кажу му: ''Да ли је тачно, Серјожа, да сте ви најстарији човек у Русији, а можда и на свету?'' Почну да га сликају, блицеви само севају, сви траже интервју. Било је ту и страних новинара. А мој ти Серјожа ни пет, ни шест него ће њима: ''Жао ми је господо али ја нисам најстарији грађанин Русије!'' Ту настане узбуна, чуђење, питања са свих страна: ''Како ниси?''

Чешко: Па како није ?

Гроф: То су га и они питали: ''А како ниси?''

Моцарт: А ко је од њега старији, хик..... Извините?

Гроф: То су га и они питали: ''А ко је од вас старији?'' А мој ти Серјожа као из топа: ''Па мој отац Серјожа!''

Моцарт: Како? Зар се и отац зове Серјожа. Извините, овде је неко пијан..... хик, али ја ништа не разумем.

Гроф: Ех мој господине, тако ти је код нас у Русији. Код нас много Серјожа. Један Серјожа, сви Серјоже.

Моцарт: Сад ми је јасно, хик..... мада ништа не разумем.

Влајко: Причајте грофе шта је даље било.

Гроф: Ту су се журналисти нашли у чуду. Па зар има и оца? Тај мора да је још старији. Питају они Серјожу, колико му отац има година и где је сада, а он им одговори да има ту негде око 120 година и да чува овце на ливади. И сви новинари крену да траже Серјожу, оца од овог Серјоже.

Чешко: Пратимо вас само наставите.

Гроф: На једном пропланку виде, седи Серјожа, чува овце и плаче. Сви они журналисти право ка њему. ''Господине Серјожа, да ли је тачно да ви имате 120 година?'' А уплакани Серјожа клима главом, а суза му сузу стиже. Људи се нашли у чуду. Не знају шта да раде. Опет севају блицеви, новинари траже интервју, тек ће један да се досети и пита: ''А зашто ви господине Серјожа тако горко плачете?'' Тек ће ти Серјожа кроз сузе: ''Како зашто? Био ме тата што сам изгубио овцу!'' Ту су се журналисти потпуно збунили. На све стране питања.''Који сад тата?'', ''Какву овцу?'', а Серјожа им кроз сузе одговара: ''Мој тата Серјожа. Ено га тамо дрема у хладу. Пребио ме што сам изгубио овцу!''

Моцарт: Па зар је и тај Серјожа? Хик.... мени ништа није јасно.

Гроф: То вам и причам мој драги господине, да никада није касно. Тај је Серјожа са 140 година млатио свог сина због изгубљене овце. Значи године нису битне. Важно је како се човек осећа.

Моцарт: Код мене је нешто друго. Да године нису битне, хик....то је тачно. Али ово, ово је била љубав на последњи поглед.

Чешко: Мислите на први поглед.

Моцарт: Знам шта причам господине, хик, ја нисам пијан. Ја сам и рекао љубав на последњи поглед. Ја знам шта причам, хик....

Влајко: Добро, добро. Одлично смо вас разумели. Него да наздравимо за грофовог рођака Серјожу, и за здравље свију нас.

Гроф: Тако је. Живели!

Сви: Живели !!!

( Слепи човек улази у кафану.)

Слепи: Добри људи, уделите коју милијарду слепом од рођења. Добри људи уделите коју милијарду!

(Прилази столу и удара Влајка штапом по глави, а онда и грофа.)

Слепи: Добри људи, уделите нешто слепом, и платите једно пиће жедном.

Влајко: Добро, добро, само престани да нас бијеш тим штапом, и пази да не истераш око неком од нас. После ћеш да имаш конкуренцију.

Гроф (Гроф се чеше по глави): Ви господине гледајте где идете. Ударили сте ме по глави.

Слепи: Извините. ( И поново га удара.)

Влајко: Брзо вадите паре док смо још живи.

Слепи: Извините. ( Удара Влајка. )

Моцарт: Добри човече, добри човече, овамо, овамо. Дођите, седите поред мене, хик..... седите одморите душу. Ја плаћам пиће за све, хик ... ко шта пије, ја све плаћам. Дођите, хик..... Седите поред мене.....

(Слепи удара и Моцарта по глави и коначно седа.)

Чешко: Мене да је лупио по глави, ја бих га звизнуо посред чела. Све би звезде видео.

Гроф: Срам вас било господине Чешко. Па зар слепог човека?

Чешко: Ма какав слеп човек. Тај боље види и од мене и од вас. Таквих је пун град. Данас се сви праве да не виде, све нешто затварају очи. Као боље је не гледати, окренути главу.

Влајко: Ајде не лупетај. Нека човек попије пиће, па нека иде где је кренуо. Немој без везе да грешиш душу.

Чешко: Ја ти тврдим да је дошло време да слепи боље виде од окатих.

Слепи: Немојте се око мене свађати. Ја вас не видим али вам чујем гласове. По вашим гласовима знам да сте добри људи. Ја бих само попио једно пиће и кренућу даље. Не бих вам сметао нити вас задржавао.

Гроф: Ма добри човече, седите. Одморите. Ево ја ћу вам дати десет милијарди. Узмите, не желим да ме одбијете. Узмите нека вам се нађе. Тешка су времена.

Слепи: Захваљујем. Не желим да вам сметам. Нисам ни хтео да улазим, али ми је нека особа дала једну цедуљу, да дам извесном господину, и зато сам и ушао.

Влајко: Ко је та особа и за ког господина? Можда вам можемо помоћи?

Слепи: Не знам. А и како бих овако слеп могао знати. Каже да ми је дао 20 милијарди (Показује паре .), да  једну цедуљу предам неком Влајку.

Влајко: Мени!?

Слепи: (удара га штапом по глави.) Ви сте Влајко? Добро је да не морам даље да тражим. А да ли сте ви тај Влајко? Рекао ми је ''ако нема Влајка, дај Чешку''.

Влајко: То смо ми. Али какав човек, и каква цедуља за мене?

Слепи: Не знам. Ево цедуље.

(Влајко узима папир и чита.)

Влајко: ''Твој брат Зајко је отет. Ако желиш опет да га видиш живог, ни речи полицији о овоме, већ спреми 10.000 ДМ. Јавићу ти се.''

Чешко: Шта је ово, нека шала?

Влајко: Мој брат Зајко отет! Немогуће!?

 

I I

 Влајко притиска звоно на вратима док остали чекају у ходнику. Отвара Рајка, мајка од Влајка и Зајка.

 

Влајко: Па добро мама, колико ти треба да отвориш? И сто пута сам ти рекао да прво питаш ко је, па тек онда да отвориш.

Рајка: Извини сине, мама заборавила. Гледала сам неки квиз кад је зазвонило. Ја у журби заборавила. А који су ти ови?

Влајко: То су неки моји пословни партнери, тачније добри другари. Него ти убудуће да пазиш кад отвараш, тако може свако да нам уђе у стан. А знаш и сама да данас има свакаквог света.

Рајка: У, добро си ме подсетио сине. Један већ ушао.

Влајко: Ко је бре ушао? Ко сме у наш стан да уђе? И шта оће тај?

Рајка: Појма немам. Ја гледала квиз, кад одједном чујем звоно. Мислила сам да си ти и отворим врата, кад оно неки млад човек, фин, рекла бих да је господин.Лепо је и обучен. Види се да није одавде. Ја га питам: ''Кога тражите?'', а он ништа. Само ћути. Питам га да није неки твој пријатељ, а он опет ништа. Само ћути и гледа негде у даљину. Рекла бих некако тупо. Као да гледа кроз мене. Сва сам се најежила. Опет га питам: ''Ко сте ви?'', а он само прође поред мене и уђе у дневну собу. Ено га и сад тамо. Седи у дневној соби и гледа телевизор, а реч ни да зуцне.

Гроф: Ја мислим да је то један од њих.

Влајко: Е ала ме је данас потерало.

Чешко: Ма сад ћу ја њега да избацим. Како то може - уђеш и седнеш?

Влајко: Мама да те упознам са мојим другарима. Ово је Чешко.

Рајка: Драго ми је.

Влајко: А ово је гроф Малиников.

Гроф: Гроф Иван Иванович Малиников. Љубим руке госпођо.

Рајка: И ја вама.

Влајко: Господин, ... ја заиста не знам како се ви зовете!?

Моцарт: Зар су имена важна? Важно је,хик..... да, хм,..... важно је какве човек груди има (и ту се испрси). Ја тренутно..... хик..... верујте ми на реч, ја заиста сада не могу да се сетим свог имена, али господо, хик..... верујте ми на реч, верујте речи једног џентлмена, смео бих да се закунем, хик..... чак шта више сигуран сам да почиње на ђ. Само сада, сада не могу..... хик, можда касније. Касније сигурно, док седнемо и нешто , нешто попијемо, хик...... ја частим......

Гроф: И мени се то једном десило. Али то је дуга прича.....

Влајко: То ћете нам причати неки други пут. Него шта ћете ви овде? Ко је вас звао?

Слепи: Госпођо дозволите да приметим како сте лепи. Ја у ствари и не знам ове људе. Где сте ме то довели? (Удара Влајка штапом по глави.) Ја сам отет!

Влајко: Ма смири се већ једном. Уосталом ти би и могао да нам помогнеш, али шта ћете вас двојица овде?

Шекспир: Мени се завршила смена, а грејање у стану ми укључују тек после девет, па сам мислио......

Кико: Ми ћемо бити од сваке помоћи. Госпођо љубим руке.Да се представим. Фернандо Јеро Гарсија Маркес Лас Вегас Кико. Високо професионални маријачи.

Рајка: Јао како то звучи светски.

Кико: Таква ми је цела фамилија. И кажем вам господине Влајко да могу бити од помоћи. Ја одлично памтим ликове. Ја и после годину дана могу да препознам онога ко ми није платио песму. А признајте и сами у оваквој ситуацији то може много да значи.

Рајка: У каквој ситуацији? О каквој помоћи сине причају? Шта се дешава?

Влајко: Мама, десила се једна страшна ствар али не могу о томе овако у ходнику. Може неко од комшија да чује. Изволите господо, уђите. И да видимо ко је тај што само седи и ћути.

Рајка: Јао сине шта се десило? Немој мајку да плашиш. Да ти нису запленили цигарете а нису ти издали потврду?

Влајко: У бре, Рајка, ал ти умеш да претераш. Није баш толико црно. Неко нам је киднаповао Зајка. Господо за мном.

( Улазе у дневну собу где седи млад човек и гледа ТВ . )

Рајка: Немој сине са мајком да се шалиш. Ко би Зајка отео? Шта ће он коме? Само би себи беду на врат натоварио. Ето јуче сам га послала у продавницу да купи кобасице, да имам шта да ставим у пасуљ, а он купио сланину. И то какву. Ни сапун јој није раван. То жив човек не може да поједе. Опет пре неки дан сам га послала да купи купус, он купио ротквице. Ништа не слуша шта му се каже. Не може да упамти (показује руком) оданде – донде. И коме ће он такав? То се неко сине са тобом шалио.

Влајко: Ма није се шалио мама. Не треба он никоме, него им требају наше паре. Изгледа да се прочуло да смо мало стали на ноге и некоме одмах зинула аждаја. Ма то ми је сместио неко од ових што радим са њима. Тачно су израчунали колика ми је зарада, и сад хоће да ме упецају на емоције. Е, мало су се зајебали. Наћи ћу ја и њих и Зајка. Уосталом ево ти порука коју су ми послали, па читај.

(Рајка чита.)

Рајка: И шта ћемо сад црни сине. Одакле нам толике паре? Колико је то у милијардама?

Влајко: Не питај, то не умем ни да изговорим. Али прво да видимо ко је господин. Пред њим ни речи о Зајку. Можда је послат са њихове стране да преговара. Да види колико смо меки. На шта смо спремни.

Чешко: Дај да га ја пропустим кроз шаке.

Гроф: Он мени тако симпатичан. Он тако добар. Само ћути.

Влајко: Јесте господине грофе. Само ћути и седи у туђој кући, а нико не зне ни ко је, ни шта хоће. Добар дан! (Дере му се на уво.) Ја сам домаћин ове куће. Седите у мојој дневној соби. Грејете се о мом трошку. И гледате мој телевизор. То тако не може. Имате тачно минут времена да кажете ко сте и шта радите овде!

Чешко: Иначе вас ја преузимам.

Влајко: Иначе вас он преузима. Уплашили сте ми стару мајку, срчаног болесника, а ја имам јако лош дан и прилично сам нервозан.

Гроф: Ма он мени тако добар. Он тако, тако тајанствен.

Моцарт: Па пустите човека да се прибере..... хик ..... за њега је све ово ново, и како да кажем..... хм, да...... збуњујуће. Мислим амбијент. Мало да се привикне, док се открави, рећи ће он ко је..... хик ..... па и ја ево не знам ко сам, па шта..... шта ми фали.....Госпођо имате ли нешто да се попије, уби ме нека жеђ, хик.....

Влајко: Мама, дај људима да нешто тргну с ногу, а ти клемпави немој да се правиш луд, него причај ко си.

Гроф: Ја бих му дао мало времена да се сабере, што рече господин, да се мало одквари.

Моцарт: Одкрави.

Гроф: То, то. О спасиба, спасиба ви красива госпођо. Благодарим. (Узима пиће. )

Влајко: Ма шта да се одкрави. Видиш да нас зајебава. Само гледа у телевизор као да не постојимо. Е да видимо шта ће сад да гледа.

(Искључује телевизор али младић и даље гледа у исту тачку.)

Влајко: Овај није нормалан. Сад ћу да зовем лудницу да га терају.

Чешко: Од тог посла нема ништа. Не примају више. Капацитети си им препуњени. Сад ти треба веза да би те сместили у лудару. Да тутнеш доктору неку кинту. Нема више оно, луд сам терајте ме. То су била златна времена. Не помажу ни два сведока. Оваквих је сада пун град. Сад паметни иду у лудницу да не полуде поред лудака напољу. Него пусти ти мене да ја видим ко је овај. (Завлачи му руке у џепове.) Мора да има неки документ, нешто. Аха. Ево га. Шта сам рекао? Није тај без ничега. Само шта му је ово? Као да је здравствена књижица, а опет није. Није ни на нашем. Овај је неки странац.

Влајко: Дај да видим. Аууууу. Људи, изгледа да смо ухватили крупну зверку. Капиталца. Овај овде је Американац.

Моцарт: Амер, хик.....страшно.

Кико: Гринго! Шта ће он овде?

Шекспир: Да погледам само, дозволите мени,

                   јер енглески мало, ја разумем сада.

Влајко: Оволико и ја разумем. Пише ФБИ. Агент Фокс Молдер. Они праве сва ова срања по свету. Они су отели мог брата Зајка. Где је Зајко говори док те нисам удавио! (Хвата га за гушу и почиње да дави.) Говори Фоксе док још можеш да говориш !

Рајка: Полако сине, можда не зна наш језик! А и шта ће Зајко американцима?

Влајко: Не знам али ћу да сазнам!

Чешко: Полако. Стани Влајко ! Можда је боље да зовемо полицију?

Влајко: Па да се амери нагоде са нашима, и ови га пусте. Познате су мени те њихове игре са дипломатским имунитетом, и тим форама. Гледао сам на телевизији. Е не дам да тако јефтино прође! Ти (зове слепог), ти слепи... Теби говорим! Дођи овамо, па га звизни штапом као што си нас ударао, да видимо шта ће да каже!

(Слепи прилази и удара Влајка по глави.) 

СВИ ЗАИНТЕРЕСОВАНИ МОГУ ДА НАРУЧЕ КЊИГУ СА ОВОМ КОМЕДИЈОМ НА E-MAIL:

malivoja@bitsyu.net

ЦЕНА: СРБИЈА - 170 дин. плус птт

            ИНОСТРАНСТВО - 5 плус

 

ПОВРАТАК НА ПРЕТХОДНУ СТРАНУ